Opšte je poznato da je poziv advokata neraskidivo vezan za izuzetnu dinamiku, kontinuirane promene i stalna iznenađenja. Nama advokatima njedan dan nije isti! Kada sam bila mlađa, govorili su mi: „Šta će ti advokatura? Zamisli posao od 9 do 15 časova, izađeš i nakon toga te posao ne zanima“. A mene je ubijala u pojam ideja posla gde ću predvidljivo i monotono raditi jedno te isto, udarati pečat u jedan te isti ćošak papira, sve dok jednog dana ne nakupim dovoljno godina staža. Mislim da bih poput neke zapuštene biljke izdahnula na takvom radnom mestu za manje od par godina.
Mislim da se advokaturom zaista i od srca može baviti samo onaj ko ne može da zamisli život bez stalne spirale adrenalina, iznenađenja, žongliranja sa činjenicama, upornog proučavanja spisa. A u ceo taj korpus advokatskih radnji i obaveza spada i ono što ja zovem nevidljivim poslom advokata.
Dakle, šta je, po mom mišljenju, nevidljivi posao advokata?
Pre svega, kod advokata niko ne odlazi zato što mu je dosadno – dolazi zato što su njegova krucijalna prava ugrožena, zato što je u nevolji, često i u panici, zato što mu se osipa njegova dosad poznata konstrukcija života. Vidljiv posao advokata se odnosi na razmatranje raspoloživih činjenica i dokumentacije, na razvrstavanje pravno relevantnih stavki u odnosu na irelevantne, i na strategiju postupka.
Nevidljiv posao advokata je da bude, ako je to potrebno – stabilan za stranku, a nekad i stabilan umesto stranke.
Prirodno je, kada su nečija prava ugrožena, da čovek bude preplavljen subjektivizmom. Advokat tada, što je njegova i profesionalna i moralna dužnost, mora da bude dovoljno koherentan i dovoljno stabilan, da bude „sigurna luka“ za svog klijenta. Istovremeno, ne sme da dozvoli da empatija (koja je neophodna u advokaturi, po mom mišljenju!) preuzme kormilo i diktira uslove zastupanja. Mi, advokati, moramo za dobro i nas i klijenta da ponekad budemo – strogi.
Dakle, nevidljivi posao advokata je da bude snažan za oboje, i za sebe, i za stranku, a verovatno i za još nekoliko učesnika u postupku pride, i da u sebi pomiri empatiju prema klijentu, i pragmatizam koji je neophodan da bi mogao adekvatno da se stara o ciljevima svog klijenta.
Drugi nevidljivi posao advokata odnosi se na fleksibilnost u pristupačnosti. Prava je i iskustvena mudrost razlučiti koja pitanja se raspravljaju isključivo tokom radnog vremena advokata i u zakazanom terminu, a koja goruća pitanja zahtevaju da se reaguje, ako je to potrebno, i usred noći. O tom nevidljivom poslu, o sposobnosti te distinkcije prioritetnog od neprioritetnog nas, recimo, nisu učili na fakultetu (barem dok sam ja studirala). Tu sposobnost advokat jedino može steći kroz rad sa ljudima, kroz praksu, kroz saosećanje, ali i kroz trezvenost.
I posebno bih naglasila jedan specifičan „nevidljivi rad advokata“ – kada se zatvore vrata kancelarije, naš rad ne prestaje. Mi u sebi nosimo informacije o našim predmetima, čvorove gde se prepliće šta je sporno, šta je nesporno, nekad pod tušem ili dok džogiramo u glavi formiramo strategiju ili neke činjenične skupove podvodimo pod odgovarajuće pravne norme. Nemali broj puta (a znam da to rade i mnoge moje kolege!) se desilo da ustanem usred noći, jer mi sine idealno rešenje za problem mog klijenta, i onda došepavam do radnog stola, na brzinu zapisujem, umrljam prste, i vraćam se na spavanje umirena.
Ili kad ne mogu dugo da zaspim jer osećam da mi fali „samo jedna kockica“, pa da mi se složi savršena pravna argumentacija, poput besprekornog mozaika.
Volela bih da se o tom nevidljivom radu advokata više govori, i da javnost sazna kako to izgleda, kada se u punini starate o nečijim pravima i interesima. Mediji su preplavljeni opisima advokata koji u skupim odelima „samo traže pare“ i koji su nepristupačni. Međutim, mnoge moje kolege koje poznajem i poštujem i te kako nose na svojim plećima taj nevidljivi rad, bez kojeg naravno ne mogu – jer šta je advokat, ako ne jedina brana između malog čoveka i esteblišmenta koji ga mrvi?
I možda najosetljiviji nevidljivi rad advokata je u vezi sa činjenicom da je medijski podržavana ideja o advokatima koji su, navodno, sami po sebi, prevaranti koji zarađuju na tuđoj muci.
Nebrojeno puta sam na društvenim mrežama koje koristim pročitala, potpuno van konteksta, komentar koji se odnosi na, recimo, radost zato što je neki advokat uskraćen za naknadu, ili takođe van konteksta, ispod stručne teme, komentare u vidu ogorčenosti na advokate jer: zarađuju a „ne plaćaju porez“ (što je apsolutno netačno, usput rečeno) i slično. Dakle, advokatura posebno podrazumeva i nevidljivi rad koji se odnosi na borbu sa demonizacijom advokature kao takve, i na opravdanje zašto advokat uopšte treba (i mora) da naplaćuje pružanje pravne pomoći.
Pre par dana me je pozvao gospodin sa nepoznatog broja. Nije hteo da se predstavi, a nije hteo ni da objasni kakav pravni problem ima. Pozvao me je da bi „proverio gde se nalazim i koliko koštaju moje usluge“. Objasnila sam mu gde se nalazi sedište moje kancelarije, i kakav je sistem zakazivanja; objasnila sam mu i stavke važeće advokatske tarife.
On je sarkastično i napeto pitao: „A šta Vam je to konsultacija? Objasnite mi.“
Ja sam objasnila: „Vidite, kada iznesete Vaš pravni problem pred komšijom ili poznanikom, i on Vam da svoj utisak, vi tada razgovarate. Ali kada zakažete termin kod advokata, postavljate mu pitanje, i advokat Vam odgovara iz ugla njegove struke – e vidite, TO je konsultacija. Stručna konsultacija. I za nju se izmiruje naknada shodno važećoj tarifi.“
I to je nevidljiv rad advokata. Mi iznova i iznova, svakog dana, moramo da naglašavamo da naše „bacanje oka na dokument“, naših „samo minut“ i slično imaju vrednost, zato što iza našeg „bacanja oka“ i „samo minuta“ stoje godine školovanja i prakse.
Kada pogledate kancelariju advokata, možete videti kompjuter, razne spise predmeta, papire od kojih su neki beli, a neki požuteli od starosti. Između tih spisa se ne nalaze samo životni problemi, od kojih su neki gorući – između tih papira se nalaze sati i sati uveravanja advokata da njegov rad ima vrednost.
Eto, to su sve komponente nevidljivog rada advokata. Mislim da bi o tim aspektima trebalo da se upoznaju i studenti Pravnog fakulteta pre nego što se odluče u kom smeru će krenuti nakon diplomiranja. Jer, kada se sve sabere i oduzme, mislim da se advokaturom zaista može baviti samo neko ko neizrecivo i beskompromisno voli svoj poziv.
Add comment
Comments